Е, Раде, Раде... где ТИ живиш?!

Има једна изворна песма, у којој Рада чува овце, а мајка је дозива: Ајдее, Раадоо, и поотераај стаадо; доошо Рааде (будала у окрутном материјалистичком свету) срце даа ти даадее! Рада се, међутим, на њу обрецне: "Оовцее мии сее кућии не врааћајуу (као, она баш ужива у улози пастирице, а мајка је претходно једва истерала на ливаду), Раадови ми даарии нее требаајуу! А да је понео једно пет-шест хиљада еврића, да видиш како би се дала у трк (трчала би ко Брзи Гонзалес)!

Идила на потоку

Како је данас то прање веша прозаично и мучно (мени бар)! А некад, ем се белило рубље (како то лепше звучи), ем се прало на каквом бистром потоку... Што бих ја сад волела да будем део те идиле... Поток заклоњен лиснатим дрвећем, рецимо цветном липом... сунце упекло, вода светлуца, а срце (или околни предео) од жудње поиграва... Загзила у воду до листова, прозирна ми блуза зелена од сељачког платна, а поврнула дугу сукњу повише колена... ммм... Белим рубље и тихо певушим: Алаах неек тии другуу даднее, ааа јааАаааа мријем, дуушоо, заа тообоом... Кад, ето ти њега, на расноме коњу, стасит, једар и заносан. Прострели ме погледом ђаволским, а мени клецнуше колена ("убих" се на један камен). Хоће момак воде ладне да захвати, но нема чиме, сем ако ће (а што не би) из руке да ми пије (и буквално и метафорички то није лоша ситуација, а?). А ја, пошто увек са идилом мешам пародију, мало га и прснух водом по зажареном лицу (и узаврелим мислима), па се дадох у бег, задигнуте сукње. 

И после шта би - шта вас се тиче (а какав би то делија био, да у њега нису ноге хитре)! Идите на поток, ово је МОЈА бајка!

Чеетри коњаа деебеелаа (на једног се попела)

"Четворица британских туриста ухапшени су у Летонији након што су примећени како на минус петнаест степени голи јашу дрвеног коња направљеног у природној величини." Сад мени није јасно: да ли су јавни ред и мир прекршили јашући неадекватно (раз)одевени, што су временски услови били неприлагођени таквој активности, што је коњ био дрвен (и, претпостављам, под заштитом државе, а не део крда на хиподрому), или је очи боло што исти беше у природној величини (за разлику од њих: мора да су се начисто скврџили), а они матори "коњи" (четворица на једнога - да здробе јадну животињицу)?! 

Јасно ми је да се за добрим коњем, макар и дрвеним (да не помињем голе коњанике) прашина диже (чак и испод нуле), ал' не знам што баш толика. Као од мајке рођени, па шта?! Нису ни имали шта да крију пред светом (а ни свет шта да види): па минус петнаест је, ееј! И уопште, куд су наумили тако (не)опремљени?! Није ли и њих занела (и огулила - до голе коже) нека Лепа Хелена?! Шта год да им је био циљ, на том "тројанцу" не би с места макли ни до пролећа (ал' би се нажуљаалиии).

Еврибади на ливади овце чувају (и узгред се мувају)

Младе сад ни рогуљама не бисте истерали за овцама на ливаду. А некад су једва чекали, да избегну надзор и цензуру одраслих. Слобода природе, слободна воља, слободна љубав, слободно чини шта ти се усхте! Сунце и птице што цвркућу и најтврђа женска срца (мада, момци углавном имају више и другачије претензије: нису они кардиолози, радије би се докопали неких других органа) гану и умилостиве. 

Ливада до ливаде, стадо до стада... момак до девојке... згода до згоде... додуше, овце им нису биле на крај памети (већ накрј ливаде, до саме врзине), а шта им је било на уму... не могу да кажем (не дозвољава ми загарантована приповедачка дискреција). 

Пође девојка за стадом, а момку преко брда шаље "шифровану" поруку: чууваам овцее крај зеелеенее јоовее... или, чуувам овцее доле у јасењее... После ју је лако лоцирати. Старији мисле да весело девојачко срце пева, кол'ко је грло носи, од животне радости, а она плете џемпер, а плете и мрежу, у коју лови наочите сеоске момке (зна да ће да нагрну ко муве на мед)... а занесе је онај који се највише батрга!

Мој деда и моја баба упознали су се чувајући овце. Она је на ливаду водила и овчарског пса, који је таман дошао згодан да деда заподене флерт. "Повела си кера да те чува?" Јесте, повела... и јесте, чувао је... неко време... Деда изгледа имао добру сланину, а за добро "парче" пас ће да окрене главу на другу страну, па, ако треба, и да зажмури (а деда ће да се одрекне ручка). Па да је Кербер, не би одолео искушењу! А с "бабом" лако... неће баба сланине! 

Ех, како је то некад било романтично, идилично: "ливаадица, оокооло јаасење..." Девојке седе у трави (у коси им венци од маслачака и белих рада), преду... момци им отимају вретена и мрсе пређу (храбрији и косу)... Девојке плету, момци их задиркују, а и оне њих боцкају... иглама. Чобанин свира у фрулу, свира, па и задене за појас... девојчин. Около високо дрвеће, нема сведока... до овчијег ока (јесте да непристојно "блеје", ал' ником не казују)!

Ах, дође ми да мазнем оне две овчице, лаптоп под руку, па у ливаде. Куцам, куцам, па кад пустим глас (на месинџеру): "Што тее неемаа  овиих даанаа... каад ја овцее чуваам самаа...?! Кад се осврнем (дисконектујем), а од оваца ни трага ни вуне! Тек онда ЗАПЕЕВАМ: Чууваам оовце па сам погубиилаа (обе)... Иидем куући, па бих се убиилаа...

Мој се драги наа мее наљуутиио

У једној изворној народној песми цура се вајка: "Мој се драаги наа мее наљуутиио, штоо мии друугии стадо повраатииоо!" Боже, шта ли је с тим човеком?! Па то је као кад би се наљутио што му неко исцепа три метра дрва! Ама, човече, нека враћа овце који хоће... имаш ти и паметнија посла (треба неко и да девојку вуче за кикице, да је штипка за обраазе, да јој бере цвеће... и положи јој главу у крило...). Док један чобан тера овчице (и не губи наду), други се удвара чобаници (и не губи време). Један гледа да овце умакну, а други гледа да му не умакне чобаница.

Класичан љубавни троугао, у идиличном, пасторалном оквиру! Чобаница, којој и риболов иде од руке: колута очима (и јелече неће да закопча - зна да моомци волее кад је откоопчаанооо), а "сомови" да се поломе око двокраке удице (има места за обојицу). Један, с душом у носу, гони стадо, други, слеп код очију, наљутио се што му је ускраћена та привилегија, а она има спремну одбрану (и параван за склоост да седи на две столице): "Ако ми је стаадоо повраатиоо, оон мее ниијее младу пољубииоо!" (Па није, наравно да није: кад је, несрећник, и могао, кад све време трчи ко бесан за твојим буштурама!) Е, цуро, нећеш се ти крај ове двојице леба најест, нит ће они да омасте брке (сем ако су понели сланину за ужину)!

Нису ми све козе на броју (треба их сапети)

У многим областима постоје кључни људи, а у животу сваког од нас - кључне животиње: козе! Човек може да нема памети, времена, да остане без пара, идеја, снаге... ал' коза не сме да фали! Козе су у неком магичном односу са људима, без њих ништа не функционише, сем када су све на окопу. Док брсте лишће и мекећу нам на увце, све је таман како треба, можемо мирно да спавамо. Зафали ли тек једна, човек се онерасположи и унервози (разумљиво: кило козе, верујем, вреди бар сто педесет динара, па сад ви видите), батали сваки посао и забаву. Није ни за шта, ни за какву активност. Обеси усне надоле и ћути ко заливен. Што не једеш ту торту? Не могу, нису ми све козе на броју! Хајде да играмо жмурке? Јој, мани ме, нису ми све козе на броју! Што те нема на Фејсбуку? Ма пусти ме, нису ми све козе на броју (а и та што је одбегла понела тастатуру са собом; иначе бих је, признајем, најпре тамо тражила - тамо сам им и изградила тор). Ја, из предострожности, свако вече постројим и пребројим своје козе: једна, две, три, четири, пет... шеснаест, седамнаест... има их вала ко кусих паса, па де их сад држи на окупу! 

(Док ја куцам по тастатури, оне ми се, све до једне, ослониле предњим ногама о леђа и вире ми преко рамена шта пишем, па мекећу од смеха. Е, е, е, куд си ти пошла, козо једна, враћај се! Мало-мало, а нека прескочи у комшијину башту или преко ограде па лута шумом ко глува кучка и грицка лишће... те од липе, те од храста... Јаоо, не заговарајте ме; где су ми се деле козе, појешћу се од силне нервозе?!

Беж'те, децо, с прозора

Кад год неко прича фантастичне (не по вредности, по тематици) илити ловачке приче, Неверни Тома се зацерека и узвикне: "Беж'те, децо, с прозора!" (Не знам шта му деца сметају; ваљда стрепи да му не изгуле ПВЦ столарију!) Несрећни приповедач (у блиском к(Д)рвном сродству с Пинокијем) остане тако без верне публике, а дечурлија (што на поменуте приче трче ко муве на мед) поспадају с прозора ко крушке и разбеже се у мраку. Некад им баш видим носеве приљубљене уз стакло и начуљене уши као пропелере, кад вам кажем! (Беж'те, беж'те, децо, нећу да помисле да лажем! Сад сте нашли ту да се пентрате!) Не знам која их је мајка родила (а тако разуздана сигурно мајке и немају), али отац не може бити други до Супермен или Спајдермен. /Несрећници, сва им деца воајери - веру се по туђим прозорима и забијају нос у туђа посла, тј. прислушкују туђе приче... кад немају властиту бабу  да им приповеда (ни мајке да их научи реду; а очеви ко очеви - само ЛЕТЕ)!/

Интелектуалци на плочницима

Ја сам запањена чињеницом да многе студенткиње конзумирају (и једна другој препоручују) пред испит таблете за смирење! Јао, како је то разноврсна понуда: диазепам, бромазепам, лексилијум (како то озбиљно звучи), транекс (тај је посебно хваљен, али га, изгледа, више нема)... /Истина је да је студирање стресно: незванични статистички подаци једне здравствене установе (каже једна моја другарица, такође "шумећа") потврђују да готово сваки студент с факултета понесе шум на срцу (знање мање-више, ту и тамо и како ко). А ја чујем нешто шумиии, ал' мислила телевизор (јогуни ми се антена)./

 Једна међутим препоручи у исту сврху и у исто време (не пре или после јела, већ пред испит!) чашицу ракије (кад се "загрејеш", ухватио би вола за рогове, а некмоли испитну комбинацију). Вала, ако већ нешто морате, ја гласам за шљивовицу (здравије је)! А знате колико испита треба положити? Ко кани да улаже у школовање своје деце, на време нека засади додатне шљивике! Кад узмем у обзир број алкохоличара, јасно је мени да кроз ову земљу не можеш да прођеш од високо образованих људи (све се саплићеш о њих, док леже на плочницима)! 

Нико, нико не може да ме повреди као што могу ја. И нема оштријег и суровијег оружја од властите мисли (какав је арсенал моја глава, добро сам и жива; мало-мало па пуцам на себе из нехата).

Тинејџери пате од сморррра (којему се на крај стати мора)

Боравећи на Фејсбуку годинама (а приближно толико на њему су и моји малолетни сестрићи) дошла сам до сазнања да се (судећи по статусима тинејџера) највећи непријатељ српске омладине зове - СМОР! Они не читају, не свирају, не певају, не играју, не шетају, не возе бицикл... Само седе и у монитор гледе, гледе... па се пожале на сморрр (чим нико неће на чет или на Скајп). Не знам како је тај смор успео да надјача и подјарми толики полет, толику енергију? Како је тај смор успео да се ушуња у главу и спутава снагу и вољу тинејџера способних да и "горе померају" (а некмоли волу реп да ишчупају)? Не знам ко је (никад у моју собу није свратио) и одакле с времена на време искрсне (те код једног рођака, те код другог, и тако се шири као пожар) тај СМООРРР. Ал' ако га ја дохватим за рамена (само да не дохватим мотку), па кад га продрмам, сморррру ће сва Р да поиспадају!                                                                                       

Склона сам да, попут својих старијих, поверујем у универзалну лековитост једне вековима препоручиване справе (која лечи сваку малодушност) и једва се уздржавам да не поотимам рођацима тастатуре, па командујем: мотике у руке и на њиву: удри сморрра, издахнути мора! 

Сви знамо колико је живот кратак: да сати, дани и године у трену пројуре. Али кад се на семафору упали црвено светло, пешаци спознају колико минут и по дуууго траје. И кад се упали зелено, једва стигну да схвате колико пола минута зачас мине.

За доручак: два у један - ДВОЖУЧЕ!

Малопре се у купатилу тако слатко испричах. Са собом. Просто не знам која је од нас две била занимљивија саговорница. Само се повремено дешавало да је ништа не разумем. И то није само због воде која је шумела.

Дуго сам се питала откуда ми овај песак у устима. Онда сам уочила да су ми и ноге у песку, до колена! (Отуда се све теже и све спорије крећем.) Подигох главу и крв ми се следи у жилама: па ја стојим на дну пешчаникааа! Ако почнем да запопмажем, песак ће ми се зачас  слити у грло. ШАХ-МАТ. 

/Ћутим ко (песком) заливена./

Чувена љубавна сцена у романтичним филмовима: нагло заћуте (ко да им је маца појела језик), гледају се дуго у очи (од страсти варничи на све стране)... па је он наједном упрти у наручје, лако као перце (ако он није неки билдер, она леба не једе) и носи је, и даље јој зурећи дубоко у огледало душе (а канећи да се докопа тела; што би народ рекао: гледа купус, вади месо) до пространог кревета, застртог свиленим чаршавима (а неретко и посутог латицама црвених ружа)... Држ' се добро, мој (не)знани делијо, будеш ли ми тако "романтичан": ако ти кичма и остане читава, поклецнуће ноге у јунака (има да се разбијем ко дулек)!

Гризе ме зима, гризе ме савест, гризе ме (или ме једе) бес, гризе ме онај Зуб времена (добро је док не почне да глође)... Не знам што буве неће ни да чалабрцну са те свечане трпезе?!

Неки људи нису у стању да издахну ваздух, а да из њих не излети јаук, лелек, крик, вапај, или пак не покуља јадиковка, жалопојка, нарицаљка, тужбалица, злослутница... Ако заиста у овом животу не налазе никакве радости, зашто га опет удахну?!

Ако се и ближи тренутак кад ће се коначно распрснути овај троструки, ППП (породично-провинцијално-планетарни) обруч, из ког одавно покушавам да се истргнем, бојим се да ћу, несигурна корака (од дуга тамновања), пасти право у чељусти ономе чији ме зуб несумњиво начео. Зашто време не добије каријес и не остане без тог зуба?! 

Знам да многи мисле како су ми много помогли. И никада неће увидети колико би ми помогли да ми нису "помагали".

Кад год се однекуд у собу вратим, затекнем ТА пећ како издувава... Док сам унутра, никад јој не падне на памет да то чини. Да л' сам толико ватрена да температура у соби пада само кад из ње изађем?!

КАКО СЕЈЕШ - ТАКО ЖАЊЕШ! Да л' сад сејем или жањем, не бих знала (зависи од угла из ког се погледа), али како год (се) окренем - задњица плаћа цех, тј. она "осетно" извлачи најдебљи крај (утрне, јадна, на овом кревету, сва мука умна на њу се свалила). Па после УМ ЦАРУЈЕ, а за д... нико и не мари!

Измислили су телевизију, интернет, мобилне телефоне... свемирске бродове и станице... Неки и данас измишљају топлу воду. Док неко (тога ћу урамити) не измисли бешумни усисивач, ја ћу остати верни поклоник метле с дршком! (Ем ћути ко заливена, ем увек може да ми послужи као превозно средство.)

Готово све моје другарице стале су на луди камен. Све моје сестре стале су на луди камен. А ја вазда и од најмањег каменчића најпре захтевам потврду о психијатријском вештачењу, па га онда заобиђем.

Верујем да човек који пати постаје бољи, али ја не желим да будем ИДЕАЛНА! Аман, Свевишњи, не морам баш да посрћем под теретом патње, пребаци мало и на друге - дај и њима шансу да се преобрате! Толике смртнике треба "поправљати", а ти се ухватио мене као пијан плота!