Није снела јаје, сад оде да снесе, каже мој тата (дежурни посматрач и извештач). Па теби јавила радосну вест! Христос воскресе и кокошка јаје снесе!

Откуд овај немир, шта ћу с њим (у по ноћи)?! Да је макар дан, па да легнем под дрво ил' да зађем међ њиве и ливаде... Али ноћ је, и срце од незнаног стрепи...

Датум не знам, али знам временску прогнозу: ако икад дигнем руку на себе, падаће киша.

Свако иде куд је наумио. Ма и да у пропаст срља, нит му можеш забранити нит га можеш одвратити.

Готово свако је, пружајући дар, рекао: скроман поклон (а да не бисте печеног вола донели? на жалост поменутих вочића, у народу се исти, али искључиво печени, сматрају луксузом).
А нема скромних поклона! (И поклону се у зубе не гледа.) Поклон је (велик) и осмех, и реч, и пажња, и разумевање, и наклоност, и само присуство другога..

Жене с уским кукићима и нестварно равним стомачићима, што им је дупенце као дугменце... па где то може да ваља?! ;)

Моје њиве плодоносне

Џаба мени добро семе и воља да сејем, ако земља није плодна и опире се. Али имам ја своје четири њиве, које су ми две сестре родиле. Ту корову не дам ни да привири!
И смешим се задовољно гледајући како у њима расту: доброта, љубав, племенитост, правдољубивост, толеранција, разумевање...

Не бирам ја животну филозофију (и не убеђујте ме да је ви бирате), околности је одређују.
И ја сам оптимиста кад сија сунце и цветају руже (па нисам ћорава, видим све дивно, све бајно...и осећам, ако ми није запушен нос). Песимиста сам само кад се наоблачи (и само док се не разведри, разуме се) и кад ми тону лађе (хоћу ја да кормиларим, а не знам ни земљом да ходам), а тону и кад је наизглед мирно море, само бућну, напрасно.
Јутрос само погледах кроз прозор (а дрвеће мокро, трава мокра и мокар друм, небо бело, авај...), а лађа ми се на земљу стропошта, стисла се уз под и неће да макне, не пристаје ни да је поринем.
Сад морам да је по леђима мазим и нежно на уво да јој шапћем: није тако страшно, хајдемо, лађо моја, мора да се плови! Тамо на оном острву можда нас срећа и спокој чека!

1.  

    

    

   И пешчани сат је постао нестрпљив па се захуктао ка Новој години (ко да и он мисли да иза "границе" цветају руже). Сад ће са свих страна да пљуште питања: где ћеш ти за Нову годину?

   Кад ме данас другарица то упита, насмејах се, готово иронично (а у себи се за стомак од смеха ухватих).
   Ја волим Нову годину због кићења дома и специфичне празничне атмосфере, која се некако увек, хтела ја то или не, ушуња и у мој дом. Мрзим је из много више разлога. Али не због тога што ме редовно затиче у кући (не чекам је, а она увек дође). Немам ја куд да одем. Постоји додуше једно место које ме мами, али није ни на сплавовима ни на Ибарској магистрали.