Не бирам ја животну филозофију (и не убеђујте ме да је ви бирате), околности је одређују.
И ја сам оптимиста кад сија сунце и цветају руже (па нисам ћорава, видим све дивно, све бајно...и осећам, ако ми није запушен нос). Песимиста сам само кад се наоблачи (и само док се не разведри, разуме се) и кад ми тону лађе (хоћу ја да кормиларим, а не знам ни земљом да ходам), а тону и кад је наизглед мирно море, само бућну, напрасно.
Јутрос само погледах кроз прозор (а дрвеће мокро, трава мокра и мокар друм, небо бело, авај...), а лађа ми се на земљу стропошта, стисла се уз под и неће да макне, не пристаје ни да је поринем.
Сад морам да је по леђима мазим и нежно на уво да јој шапћем: није тако страшно, хајдемо, лађо моја, мора да се плови! Тамо на оном острву можда нас срећа и спокој чека!