Како је данас то прање веша прозаично и мучно (мени бар)! А некад, ем се белило рубље (како то лепше звучи), ем се прало на каквом бистром потоку... Што бих ја сад волела да будем део те идиле... Поток заклоњен лиснатим дрвећем, рецимо цветном липом... сунце упекло, вода светлуца, а срце (или околни предео) од жудње поиграва... Загзила у воду до листова, прозирна ми блуза зелена од сељачког платна, а поврнула дугу сукњу повише колена... ммм... Белим рубље и тихо певушим: Алаах неек тии другуу даднее, ааа јааАаааа мријем, дуушоо, заа тообоом... Кад, ето ти њега, на расноме коњу, стасит, једар и заносан. Прострели ме погледом ђаволским, а мени клецнуше колена ("убих" се на један камен). Хоће момак воде ладне да захвати, но нема чиме, сем ако ће (а што не би) из руке да ми пије (и буквално и метафорички то није лоша ситуација, а?). А ја, пошто увек са идилом мешам пародију, мало га и прснух водом по зажареном лицу (и узаврелим мислима), па се дадох у бег, задигнуте сукње.
И после шта би - шта вас се тиче (а какав би то делија био, да у њега нису ноге хитре)! Идите на поток, ово је МОЈА бајка!
Нема коментара:
Постави коментар