У једној изворној народној песми цура се вајка: "Мој се драаги наа мее наљуутиио, штоо мии друугии стадо повраатииоо!" Боже, шта ли је с тим човеком?! Па то је као кад би се наљутио што му неко исцепа три метра дрва! Ама, човече, нека враћа овце који хоће... имаш ти и паметнија посла (треба неко и да девојку вуче за кикице, да је штипка за обраазе, да јој бере цвеће... и положи јој главу у крило...). Док један чобан тера овчице (и не губи наду), други се удвара чобаници (и не губи време). Један гледа да овце умакну, а други гледа да му не умакне чобаница.
Класичан љубавни троугао, у идиличном, пасторалном оквиру! Чобаница, којој и риболов иде од руке: колута очима (и јелече неће да закопча - зна да моомци волее кад је откоопчаанооо), а "сомови" да се поломе око двокраке удице (има места за обојицу). Један, с душом у носу, гони стадо, други, слеп код очију, наљутио се што му је ускраћена та привилегија, а она има спремну одбрану (и параван за склоост да седи на две столице): "Ако ми је стаадоо повраатиоо, оон мее ниијее младу пољубииоо!" (Па није, наравно да није: кад је, несрећник, и могао, кад све време трчи ко бесан за твојим буштурама!) Е, цуро, нећеш се ти крај ове двојице леба најест, нит ће они да омасте брке (сем ако су понели сланину за ужину)!
Нема коментара:
Постави коментар