У многим областима постоје кључни људи, а у животу сваког од нас - кључне животиње: козе! Човек може да нема памети, времена, да остане без пара, идеја, снаге... ал' коза не сме да фали! Козе су у неком магичном односу са људима, без њих ништа не функционише, сем када су све на окопу. Док брсте лишће и мекећу нам на увце, све је таман како треба, можемо мирно да спавамо. Зафали ли тек једна, човек се онерасположи и унервози (разумљиво: кило козе, верујем, вреди бар сто педесет динара, па сад ви видите), батали сваки посао и забаву. Није ни за шта, ни за какву активност. Обеси усне надоле и ћути ко заливен. Што не једеш ту торту? Не могу, нису ми све козе на броју! Хајде да играмо жмурке? Јој, мани ме, нису ми све козе на броју! Што те нема на Фејсбуку? Ма пусти ме, нису ми све козе на броју (а и та што је одбегла понела тастатуру са собом; иначе бих је, признајем, најпре тамо тражила - тамо сам им и изградила тор). Ја, из предострожности, свако вече постројим и пребројим своје козе: једна, две, три, четири, пет... шеснаест, седамнаест... има их вала ко кусих паса, па де их сад држи на окупу!
(Док ја куцам по тастатури, оне ми се, све до једне, ослониле предњим ногама о леђа и вире ми преко рамена шта пишем, па мекећу од смеха. Е, е, е, куд си ти пошла, козо једна, враћај се! Мало-мало, а нека прескочи у комшијину башту или преко ограде па лута шумом ко глува кучка и грицка лишће... те од липе, те од храста... Јаоо, не заговарајте ме; где су ми се деле козе, појешћу се од силне нервозе?!
Нема коментара:
Постави коментар